Драга дијаспоро, врати се: Исти су на власти, промјене нема

Сада је, кажу, тренутак за повратак. Плате расту, порези се смањују, а животни стандард у Босни и Херцеговини коначно иде узлазном путањом. Додају и да западне земље губе привлачност због растућих друштвених тензија, док се повратницима у БиХ нуди шансу за посао, али и за повратак осјећају припадности и среће.

Кампања је изазвала бројне реакције. Док ријетки у њој виде прилику да се обнови веза са исељеним становништвом, већина је види као још једну бесмислену политичку представу.

Међу њима је и економски аналитичар Игор Гавран, који поруке са билборда види као “комбинацију неистина, флоскула и бајки”. Додаје да је прича о расту плата смијешна кад се игнорише инфлација и сиромаштво.

“Све то личи на бајку у којој неко треба оставити нормалан живот у иностранству да би се вратио у БиХ, спавао у парку и хранио у народној кухињи“, јасан је Гавран који уједно додаје:

“Мислим да би било занимљиво утврдити ко финансира ову кампању, која у најмању руку граничи с лошим хумором”.

Посебно истиче да се кампања у суштини своди на глорификацију власти и прикривање стварног стања у земљи.

“Умјесто да се проговори о разлозима одласка, о непотизму, корупцији и несигурности, кампања приказује БиХ као земљу бајковитих прилика. А управо су они који су те прилике уништили и због којих су људи отишли и даље на власти. Исти партијски паразити запошљавају себе, а не народ. Исти и даље владају, уз празну причу о некаквом домољубљу из 1992. године“, додаје он.

У том контексту, Гавран упозорава да би кориштење јавног новца за овакве кампање било апсолутно неприхватљиво.

“И један фенинг из буџета био би превише. Ако то неко финансира приватно, онда је само бесмислено, али не и директно штетно. Али ако су у то увучени јавни ресурси, онда то постаје још један облик злоупотребе”, закључује Гавран.

Умјесто парола, позива на конкретне промјене. Повратак дијаспоре, каже, неће се десити захваљујући билбордима, већ кроз стварно побољшање услова живота. А то значи запошљавање без политичких веза, веће плате, квалитетније образовање и здравство. И, најважније – уклањање корумпираних олигархија које су нас заробиле још од деведесетих.

О билбордима који позивају дијаспору на повратак разговарали смо и с Мирхунисом Зукић, предсједницом Уније за одрживи повратак, која можда и понајбоље познаје стварно стање на терену.

Стање које описује Зукић далеко је од оптимистичног. Повратак се, каже, не дешава, дешава се супротно. Људи и даље одлазе, а они који су некада жељели да се врате, више и не питају за обнову кућа.

“Позив за повратак је јако лијеп и прихватљив, посебно за оне којима је Босна и Херцеговина остала у срцу. Међутим, када погледамо реалност, поготово сада у политички и економски нестабилној ситуацији, тешко је говорити о одрживом повратку“, каже Зукић за БУКУ.

Подсјећа да се у земљи гасе фирме, људи остају без посла, биро за запошљавање је препун, а додатно погађа и губитак радних мјеста у међународним организацијама које су се повукле из БиХ.

“А гдје да се врате ти људи? Шта их чека? Нема пута, нема школе, нема амбуланте, нема посла. Па нису ти људи отишли јер су хтјели. Отишли су јер нису имали услове за живот. И сад их позивате да се врате, а нисте им ништа припремили. То вам је исто као да поставите плакат испред рушевине и напишете ‘добро дошли’”, упозорава Зукић.

Поврх свега, подсјећа да се БиХ обавезала на реадмисију, односно прихват људи који се присилно враћају из иностранства, али да држава нема ниједан план ни политику реинтеграције.

“Наша држава никада није усвојила стратегију повратка, реинтеграције и одрживости. Људи долазе, враћају се, а нико их не прати. Ако дође из Њемачке, гдје му дјеца иду у школу, жена ради, има здравствено, и онда се врате овдје гдје немају ништа – то је катастрофа”, каже она.

Унија за одрживи повратак обишла је више од 1.200 повратничких заједница. Њихови извјештаји показују да се многе општине и села буквално гасе – школе су затворене, нема дјеце, нема инфраструктуре.

“Имамо села у која више нико не улази. Људи су покушали да се врате, али су се поново иселили. Нису могли живјети без основних услова. А сада их позивате билбордима? Па кога ви зовете и гдје?” пита Зукић.

Доминик Рашкај, стручњак за тржиште рада сматра да би порука са билборда имала смисла само ако би била праћена конкретним потезима.

“Не улазим у то је ли организација која стоји иза кампање политички мотивисана или не. Међутим, важно је да се покренемо. Тренутно се налазимо на прекретници гдје морамо одлучити којим путем желимо ићи“, каже Рашкај за БУКУ.

Према његовим ријечима, БиХ има двије опције. Прва је пут Хрватске, која је масовно увезла радну снагу из трећих земаља и већ осјећа посљедице.

“Хрватска данас увози раднике из Пакистана и Непала који су мање квалификовани од домаће радне снаге. Грађани то осјећају и све чешће изражавају незадовољство. Ако не желимо сличан сценарио, вријеме је да се окренемо властитим људима. А за то никаква порука није и не може бити довољна, за то требају озбиљни институционални кораци. Треба нам синергија у свих нивоа власти, бесповратна средства, пројекти, подршка. Хрватска је то радила нудећи повратницима новац за покретање бизниса, али и за опстанак оних који желе остати у БиХ. То је модел који можемо преузети“, сматра он.

Додаје да је поред институционалне подршке, кључно јачати заједницу и повезивати људе:

“Потребно је градити мреже подршке за повратнике, подстицати локално подузетништво, нудити едукацију. Повратак није само физичко враћање кући, то је повратак достојанства, припадности, осјећаја да си ту добродошао“.

На крају, порука је јасна, илузија о ‘бољем животу у Њемачкој’ све чешће уступа мјесто реалности.

“Овдје сте на свом. Нисте трећа класа, као што често јесте тамо. Ако сте спремни радити и трудити се, може се живјети и у БиХ. Али само ако радимо заједно. Будућност нећемо изградити ако свако вуче на своју страну”, закључује Рашкај на крају разговора за БУКУ.

(Бука) Фото: БН