Ђурђевдан није песма- то је прича о возу смрти!

Тог Ђурђевдана, 1942. године, из Сарајева је повезено 3000 српских душа, претежно младих људи. Како су им непријатељи рекли, воде их „на прави ђурђевдански уранак, на теферич у Јасеновац“.

На мучном путу, у вагонима који су иначе били намјењени за по 40 људи, непријатељи су утерали по њих 200. Ваздуха и простора готово да није било. Било је места само за црне мисли. У једном од заробљеника, тада се нешто преломило. Знајући да вероватно иде у смрт, да се ретко ко врати са јасеновачког "теферича", његова душа је запевала.

Из тела тог младића више да се чуо крик, него песма. Запевао је прво тихо, а онда све јаче и јаче:

"...прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени- свима осим мени!"...

Мало по мало, како би разбили страх и ружне мисли, гласови су се удруживали, те је воз одјекивао песмом душе...

Усташе су, чувши песму из вагона, позатварали све отворе и прозоре на возу, те на тај начин усмртили скоро 1000 људи. Ти људи су умрли пре смрти, пре мучења у Јасеновцу.

Од 3.000, колико их је кренуло из Сарајева, у злогласни Јасеновац стигло је 2.000 душа, а само њих 200 преживело је тортуру.

Захваљујући преживелим, међу којима је и професор Жарко Видовић, истакнути историчар и филозоф, знамо за овај догађај и настанак тужне песме српских заробљеника “Ђурђевдан”.

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић обрадио је песму која је, у међувремену, постала планетарни хит, који се изводи на више светских језика.

Требали бисмо да знамо своју историју, то је неупитно. Али, посебно позадину ове песме. Знате, у стиховима се некада крију велике поруке! Јер, ако ми не поштујемо ове страдале, како да тражимо од других да их поштују? Да поштују и нас живе?! 

Не иде. Све то тражи своје!

БН