Đurđevdan nije pesma- to je priča o vozu smrti!

Tog Đurđevdana, 1942. godine, iz Sarajeva je povezeno 3000 srpskih duša, pretežno mladih ljudi. Kako su im neprijatelji rekli, vode ih „na pravi đurđevdanski uranak, na teferič u Jasenovac“.

Na mučnom putu, u vagonima koji su inače bili namjenjeni za po 40 ljudi, neprijatelji su uterali po njih 200. Vazduha i prostora gotovo da nije bilo. Bilo je mesta samo za crne misli. U jednom od zarobljenika, tada se nešto prelomilo. Znajući da verovatno ide u smrt, da se retko ko vrati sa jasenovačkog "teferiča", njegova duša je zapevala.

Iz tela tog mladića više da se čuo krik, nego pesma. Zapevao je prvo tiho, a onda sve jače i jače:

"...proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni- svima osim meni!"...

Malo po malo, kako bi razbili strah i ružne misli, glasovi su se udruživali, te je voz odjekivao pesmom duše...

Ustaše su, čuvši pesmu iz vagona, pozatvarali sve otvore i prozore na vozu, te na taj način usmrtili skoro 1000 ljudi. Ti ljudi su umrli pre smrti, pre mučenja u Jasenovcu.

Od 3.000, koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u zloglasni Jasenovac stiglo je 2.000 duša, a samo njih 200 preživelo je torturu.

Zahvaljujući preživelim, među kojima je i profesor Žarko Vidović, istaknuti istoričar i filozof, znamo za ovaj događaj i nastanak tužne pesme srpskih zarobljenika “Đurđevdan”.

Pod utiskom ove priče, sarajevski muzičar Goran Bregović obradio je pesmu koja je, u međuvremenu, postala planetarni hit, koji se izvodi na više svetskih jezika.

Trebali bismo da znamo svoju istoriju, to je neupitno. Ali, posebno pozadinu ove pesme. Znate, u stihovima se nekada kriju velike poruke! Jer, ako mi ne poštujemo ove stradale, kako da tražimo od drugih da ih poštuju? Da poštuju i nas žive?! 

Ne ide. Sve to traži svoje!

BN