Професор из Загреба крио идентитет док је савјетовао студенте

Идентитет је прикривао, према сопственом признању, да не би „хранио Вучићев наратив о обојеној револуцији”.

Његово писмо сада отвара озбиљно питање, због чега је јавност Србије морала да остане у незнању о томе ко јој из иностранства упућује политичке савете.

Загребачки професор Александар Маршавелски одлучио је да се представи српској јавности тек после парламентарних избора, када је Студентска листа већ остварила победу. У писму објављеном у „Данасу” открио је да је управо он аутор текстова потписиваних као „Пријатељ студената”, али и да је његово ангажовање далеко превазилазило писање новинских коментара.

Маршавелски је, према сопственим наводима, долазио у Београд, држао предавања на Правном факултету и Факултету политичких наука, посећивао факултете у блокади, разговарао са професорима и учесницима студентског покрета и износио конкретне предлоге за његово политичко организовање.

Све то време читаоцима „Данаса” представљао се псеудонимом.

Политички разлог за прикривање идентитета

„Нисам желео да храним Вучићев наратив о 'обојеној револуцији', па сам писао под псеудонимом”, објаснио је Маршавелски.У тој реченици садржана је суштина случаја. Аутор сам признаје да идентитет није прикривао из књижевних или академских разлога, већ због политичке процене како би јавност могла да протумачи његово ангажовање.

Дакле, сматрао је важним да студентима у Србији упућује политичке поруке, али не и да читаоци знају ко им се обраћа.

Посебну одговорност у овом случају има редакција „Данаса”, којој Маршавелски изричито захваљује, посебно Дражи Петровићу, што му је омогућено објављивање под псеудонимом. Читаоци су тако добијали политичке анализе, савете и процене аутора чији је идентитет редакцији био познат, али јавности није био откривен.

Питање није да ли неко сме да пише под псеудонимом. Питање је због чега је псеудоним коришћен да се избегне политичка расправа о пореклу и улози аутора који је истовремено непосредно учествовао у животу студентског покрета.

Из Загреба и савети о томе ко треба да буде на листи

Најзначајнији део Маршавелсковог признања односи се на изборне кандидате.„Лично сам најпоноснији што сам вам дао аргументе да Мила Ломпара избаците са листе”, написао је загребачки професор.

Маршавелски затим тврди да би Студентска листа, да је Ломпар остао међу кандидатима, добила најмање 200.000 гласова мање. На основу чега је израчунао тај број, није објаснио.

Много важнија од његове изборне рачунице јесте чињеница да професор из Хрватске истиче сопствени допринос расправи о елиминисању једног од препознатљивих српских интелектуалаца из изборне комбинације. Маршавелски у истом писму критикује и поједине друге личности, повезујући их са национализмом и политичким радикализмом.

Тако његово ангажовање добија и јасну идеолошку димензију. Није реч само о подршци борби против корупције, већ о настојању да се утиче на политички и кадровски профил покрета.

Не зна се колико су његови савети заиста пресудили у одлучивању о кандидатима. Али се зна да он сам тај утицај истиче као сопствени успех.То је довољно важна околност да заслужује објашњење, пре свега оних којима су савети били упућени.

Експертска влада, Европска унија и политичка стратегија

Маршавелски наводи и да је студентима предлагао политичко организовање, формирање експертске владе и тражење подршке Европске уније.

„Био сам у праву и да треба да тражите помоћ од ЕУ”, наглашава он.Истовремено набраја активности подршке организоване у Хрватској, контакте са студентима и академским круговима, као и помоћ у повезивању студентског покрета са европским институцијама.

Из његовог писма произлази да није био само професор који са дистанце подржава протесте у суседној држави. Био је политички ангажован саветодавац, са конкретним предлозима о изборној стратегији, кадровским решењима и међународним ослонцима покрета.

Србија има довољно сопствених политичких, институционалних и националних питања да би јавност имала право да зна ко учествује у предлагању решења за њих. Академска титула, као ни позивање на добре намере, не укида потребу за политичком транспарентношћу.

Студенти имају право да знају ко их саветује

Ово није питање права студената да протестују, организују се и сами доносе политичке одлуке. Управо супротно, реч је о њиховом праву да те одлуке доносе са потпуним сазнањем о људима који покушавају да утичу на њих.

Зато је случај загребачког професора значајан и за сам студентски покрет.

Колики је стварни утицај Маршавелски имао? Ко је од представника покрета знао да је „Пријатељ студената” професор из Загреба? Да ли су његови предлози о кандидатима разматрани у непосредним разговорима или само преко новинских текстова? Зашто је политичка процена да би његов идентитет могао да нашкоди покрету била важнија од отворености према српској јавности?

То су питања о којима би први требало да говоре они који су са њим сарађивали.

Маршавелски је својим признањем показао да се иза имена „Пријатељ студената” налазио политички ангажован професор из друге државе, који је намерно прикривао идентитет и истовремено настојао да утиче на политичке процесе у Србији.

Овде није пресудно то што је из Хрватске, него то што је свесно раздвојио своју јавну поруку од сопственог идентитета, управо због политичких последица које је предвиђао.Студентски покрет, који је своје захтеве заснивао на одговорности, јавности рада и поверењу у институције, сада има прилику да исте принципе примени и на сопствене политичке саветнике.

Јер, ако је Маршавелски сматрао да је његов идентитет политички толико значајан да га треба сакрити до завршетка избора, онда је тај идентитет био довољно значајан и да га јавност зна пре избора.

То је питање на које његово накнадно представљање није дало одговор.

(Политика) Фото: Политика/илустрација