Сурова реалност: Велика плата и стан, али љекари неће да дођу

Један од најдрастичнијих примјера је Љубиње. Тамошњи Дом здравља љекару специјалисти нуди плату од око 5.000 КМ и стан, уз могућност да некретнина након десет година рада пређе у његово власништво.

Вршилац дужности директора Дома здравља Љубиње Исидора Лугоња каже да проблем траје од половине августа, када је једина докторица која је у тој установи радила дуже од годину дана дала отказ.

"Тренутно рупу крпимо ангажовањем љекара из пензије и двојице доктора из Болнице Требиње. Нудимо највеће коефицијенте, стимулације и стан. Ако љекар дође са породицом и потпише уговор на 10 година, тај стан прелази у његово власништво. Са свим приправностима и додацима, то је плата од око 5.000 КМ“, каже Лугоња.

Установа овим привременим рјешењем покушава да одржи рад до Нове године. Лугоња сматра да би дугорочно рјешење могла бити законска обавеза младих љекара да након факултета најмање двије године проведу у примарној здравственој заштити прије добијања специјализације.

Проблем није ограничен на мале херцеговачке општине.

У Чајничу Дом здравља брине о више од 4.000 осигураника са само три љекара породичне медицине. Један од њих је већ у пензији и ради по уговору. Према ријечима в. д. директора Жељане Којевић, свако одсуство због боловања или годишњег одмора може довести до блокаде рада.

Озбиљан недостатак кадра биљежи и Дом здравља Бањалука, који је током љета морао скратити радно вријеме појединих теренских амбуланти. У тој установи недостаје 49 љекара. Од почетка године запослено их је седам, док ће до краја године још 11 доктора отићи у пензију. У наредне три године Дом здравља требало би да остане без још 22 специјалиста.

Истовремено, све је мање младих љекара заинтересованих за породичну медицину. На посљедњи конкурс за десет специјализација из те области пријавило се само пет кандидата. За специјализацију из ургентне медицине није било заинтересованих.

Предсједник Струковног синдиката доктора медицине Републике Српскер Јовица Мишић упозорава да постојећи кадар ради под превеликим оптерећењем.

„Љекар би по нормативима требало да прегледа до 25 пацијената у смјени, а наши доктори у смјени приме и по 80 људи. Немају времена за превенцију, па се амбуланте породичне медицине на крају претворе у мјеста гдје се иде само по упутницу“, каже Мишић.

Један од кључних разлога за избјегавање породичне медицине је разлика у примањима. Љекар запослен у болници или клиничком центру у старту има око 320 КМ већу плату од колеге у примарној здравственој заштити, због разлике у коефицијентима.

Декан Медицинског факултета у Бањој Луци Ранко Шкрбић каже да свршени студенти због бољих услова чешће бирају клиничке гране. Сматра да ресорно министарство мора пронаћи начин да примарна здравствена заштита постане привлачнија младим љекарима.

Недостатак љекара у домовима здравља истовремено повећава притисак на болнице. У Болници „Србија“ у Источном Сарајеву на преглед код ендокринолога или кардиолога чека се и до шест мјесеци. У посљедњих пет година из те установе отишла су 33 доктора.

Ни у Федерацији БиХ ситуација није боља.

Предсједница Синдиката доктора медицине и стоматологије ФБиХ Марина Берберовић упозорава да ФБиХ недостају хиљаде љекара, посебно анестезиолога, педијатара и ургентолога.

„Највећи проблем је што млади специјалисти одлазе вани чим заврше школовање. Држава уложи новац у њих, а онда останете без стручњака којег не можете надокнадити наредних шест или седам година“, каже Берберовић.

Саговорници упозоравају да посљедице недостатка љекара не остају само унутар здравственог система. Слаба примарна заштита значи мање превенције, већи притисак на болнице и веће трошкове лијечења, док дужа чекања и преоптерећеност љекара директно утичу на квалитет здравствене заштите.

Због тога сматрају да је неопходно системски ојачати породичну медицину, побољшати услове рада и задржати младе љекаре. Без тога би се кадровски дефицит у наредним годинама могао додатно продубити, посебно у мањим и удаљенијим срединама.

(Бука) Фото: Илустрација/АП