Бијељина: Преминуо отац Лазар, духовник манастира Тавна

Био је један од најугледнијих и најомиљенијих монаха и духовника Српске православне цркве, замонашен у манастиру Озрен прије скоро пола вијека, послије свештеничког службовања у Братфорду, у Великој Британији.

Риједак је свештеник и монах који је толико био и остао вољен и у отаџбини и расејању.

О његовом угледу у Европи свједочио је некадашњи епископ шабачко-ваљевски и западноевропски Лаврентије, који му је био надлежни архијереј док је службовао у Енглеској.

"Отац Лазар је, преко људи који су га обожавали, успио да обезбиједи новац за штампање комплетног једног кола сабраних дјела светог владике Николаја Велимировића", причао је владика Лаврентије.

"Многа су нам се врата широм отварала само на помен имена Лазаревог. Остао је у трајној успомени нашег народа у расејању, доказани је сљедбеник владике Николаја и оца Јустина, у дословном смислу, као и чувеног архимандрита Данила Библије, игумана Тавне, предводника чувеног Богомољачког покрета владике Николаја."

Носио је љубав према свом родном Лијешћу, код Брода, крај Саве, као и љубав према свим крајевима гдје је живио и гдје живи васколики српски род.

Љубав према роду и Богу, у годинама једноумља у бившој СФРЈ, много га је коштала. Био је, као ријетко ко у мантији, на удару злогласне Брозове Удбе, која га је често приводила, малтретирала и покушавала да сломи, али, увијек, без успјеха.

Многи вјерници су сузе лили, знајући какве Лазар муке мучи са бездушним удбашима, али нису имали снаге да му помогну.

"Уз мене је безрезервно био сами Господ Бог, моји дивни родитељи и легендарна, сјајна и достојна највећег поштовања игуманија Јустина",  причао је отац Лазар.

"Знала је да стане испред удбаша, а задњи пут им је рекла да ће имати проблема са њом ако дођу по мене. Била је велика игуманија, грандиозна личност, достојанствена, служећи Богу истином и љубављу. Били смо нека врста „тандема“ у Тавни, који је народ препознавао и памти до данашњих времена.

Тавна је, прије минулог рата, била уточиште за многе невољнике разних вјера и нација.

Тако, рецимо, захваљујући оцу Лазару, игуманији Јустини и сестринству које су они предводили, ниједна граната није пала са муслиманске стране, мада је манастир био у домету њихових оружја и оруђа.

Удба га је прогањала као „великосрбина“, а неки од његових мучитеља су од деведесетих изигравали „велике Србе“ и остали упамћени по великом криминалу.

Лазар је остао, прије свега, човјокољубац, правдољубац, хуманиста без граница, горостас вјере Христове, културан и отмен.

Знао је у Тавни, кад угости и официре НАТО-а, да им каже, што у шали, што у збиљи, откуд они овдје кад нема нафте, подсјећајући да је, раније, народ у овим крајевима живио у миру и слози, без обзира на вјеру и нацију.

Знао је да стане у одбрану људи у највећим невољама, у што су се многи увјерили, укључујући и оне из Ваздухопловног завода „Орао“ који су били прогањани „на правди Бога“.

Стизао је до својих духовних чеда на све стране, са обје обале Дрине и Саве. Пропутовао је свијет, Исток и Запад, уважавао све што је вриједно, додуше примјећујући често да „Сунце, ипак, излази на Истоку“.

Остао је упамћен и као један од најбољих и најчувенијих ђака славне Богословије у Крки. У њему није било мржње ни онда кад је његово родно огњиште затрто на почетку минулог рата и кад су његови родитељи једва извукли живе главе.

— Као ријетко ко, знао је наш отац Лазар да духовност и култура морају да иду руку под руку — причају његови пријатељи. Стално је набављао нове књиге, културне часописе и новине. У Бањици и околним селима отац Лазар је био више од духовника; једноставно су га сви звали „наш Лазо“.

У посљедње вријеме, на Клиници за нефрологију ВМА у Београду, љекари и особље предвођени професорком др Виолетом Рабреновић дали су све од себе да га ослободе опаке болести, којој, ипак, послије у Бијељини није било лијека.

Отишао је с љубављу „на мјесто лијепо, мјесто цвјетно, гдје престаје туга, бол и уздисај“.

(БН)