Додиков Каран без подршке више од милион регистрованих бирача у РС – легитимитет власти на историјском минимуму!?

Пише: Слободан Дурмановић

Легитимитет на историјском минимуму

Али, танак је број оних који су, у Карановој интерпретацији, “одбранили суверенитет српског народа” на овим изборима, а веома је далеко је од “свих”: за Карана је гласало свега 224.384 од укупно регистрованих 1.264.366 бирача у РС, што ће рећи да 1.040.000 бирача нису дали подршку овој Каран-Додиковој “одбрани суверенитета српског народа”, а међу њима, можемо са поприличном сигурношћу претпоставити, има 80-90 одсто Срба.

Од тих 1.040.000 “небранилаца суверенитета српског народа” (изведено из Каранове интерпретације,оп.а.), 213.513 је гласача кандидата СДС-а Бранка Блануше, још 8.000 је бирача који су изашли на те изборе, али су њихови гласачки листићи проглашени неважећим, док на изборе није изашло 812.147 бирача.

Никада прије није била тако ниска излазност (35,77 одсто) на изборима у РС, што прије свега говори о веома ниском повјерењу бирача у предсједника СНСД-а Милорада Додика и његову коалицију која двадесет година у континуитету представља себе као искључиве “браниоце” РС, односно “браниоце суверенитета српског народа”, док све остале доживљава као грађане који нису патриоте у довољној (њиховој) мјери, отпаднике и издајнике.

То се, испада, односи на оних 213.513 Бланушиних гласача, а можда и на оних 812.147 бирача који нису изашли на те изборе. То за апстиненте, наравно, нисмо чули од Додика и Карана, али је из бројки јасно да је легитимитет ових “бранилаца” на историјском минимуму у РС.

Изборни легитимитет из претходна три циклуса

У претходна три изборна циклуса, изборни легитимитет СНСД-ових самопрокламованих искључивих “бранилаца српског суверенитета” био је знатно већи, али је увијек био тежак негдје око четвртине регистрованих бирача (само у једном случају био је близу трећине) када је ријеч о инокосним функцијама, док је на парламентарним изборима носио тежину око трећине регистрованих бирача (само у једном случају био је око четвртине бирача). То се јасно види из званичних резултата које је објавила Централна изборна комисија (ЦИК) БиХ.

За опште изборе 2022. године у БиХ, у РС  је било регистровано 1.259.322 бирача, од којих је гласало 676.762, али од тог броја треба одузети 37.000-42.500 неважећих гласачких листића, у зависности од нивоа на коме се гласало.

На изборима за предсједника РС, кандидат СНСД-ове коалиције Милорад Додик добио је 300.180 гласова, а кандидат опозиције Јелена Тривић 273.245 гласова.

Кандидат СНСД-ове коалиције за српског члана Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић добила је 327.720 гласова, а кандидат опозиције Мирко Шаровић 224.912. гласа.

На изборима за Народну скупштину РС (НС РС), СНСД је добио 221.549 гласова, а заједно са својим коалиционим партнерима/онима који ће то постати послије избора (УС, СП, СПС, ДНС, ДЕМОС, НПС) укупно непуних 400.000 гласова.

Опозиционе странке (СДС,ПДП,ЛзПР) добиле су у збиру око 192.000 гласова.

Уз одређена одступања и нешто већу излазност бирача, сличан распоред гласова био је и на општим изборима 2018. године, за које је било 1.261.645 регистрованих бирача.

На те изборе изашло је 727.880 бирача, али од тог броја треба одузети око 48.000 неважећих гласачких листића.

На изборима за предсједника РС кандидат СНСД-ове коалиције Жељка Цвијановић добила је 319.699 гласова, а кандидат опозиције Вукота Говедарица 284.199 гласова.

На изборима за српског члана Предсједништва БиХ кандидат СНСД-ове коалиције Милорад Додик добио је 368.210 гласова, а кандидат опозиције Младен Иванић 292.065 гласова.

На изборима за НС РС, СНСД је добио 218.201 гласа, а њихови коалициони партнери (ДНС,УС,СП) укупно близу 177. 000 гласова. Опозиционе странке (СДС-СРС РС,ПДП,НДП) добиле су укупно нешто преко 221.000 гласова, али је НДП свој опозициони легитимитет тежак нешто преко 28.000 гласова одмах послије избора “пренио” СНСД-овој коалицији, постајући њен дио.

Четири године раније на изборима у РС било је регистровано 1.209.505 бирача, од којих је на гласање изашло 683.220, с тим да се број неважећих гласачких листића кретао између 32.000 и 44.000, у зависности од изборног нивоа на коме се гласало.

На изборима за предсједника РС кандидат СНСД-ове коалиције Милорад Додик добио је 303.496 гласова, а кандидат опозиције Огњен Тадић 296.021 гласа.

На изборима за српског члана Предсједништва БиХ кандидат опозиције Младен Иванић добио је 317.799 гласова, а кандидат СНСД-ове коалиције Жељка Цвијановић 310.677. гласова.

На изборима за НС РС, СНСД је добио 213.665 гласова, а њихови коалициони партнери/они који ће то постати послије избора (ДНС-НС-СРС, СП) укупно близу 95.000 гласова.

Опозиционе странке (СДС-ПУП-СРС РС, ПДП, НДП) у збиру су добиле близу 256.000 гласова.

Након тих избора 2014. године, Иванић је обављао дужност српског члана Предсједништва БиХ у наредне четири године, а у том периоду опозиционе странке у РС биле су дио власти у институцијама БиХ, са нешто мањим изборним легитимитетом од СНСД-ове коалиције.

И то је једини период у протеклих непуних 20 година када је опозиција из РС, као дио владајуће структуре у институцијама БиХ, имала прилику да утиче на доношење одлука на нивоу БиХ.

То је био период када су ти опозиционари на власти у институцијама БиХ од стране СНСД-ових искључивих “бранилаца суверенитета српског народа” на све стране, без основа, етикетирани као издајници српских националних интереса, поданици странаца, Сарајева итд.

Тада је почео и трансфер незадовољника унутар самог СДС-а у редове СНСД-ове власти у РС: кренуло је са Ненадом Стевандићем и Огњеном Тадићем у Бањалуци, а наставило се послије 2018. године са Обреном Петровићем у Добоју и Мићом Мићићем у Бијељини.

СНСД-ово “кување” изборног легитимитета за улазак РС/БиХ у НАТО?

У том истом периоду, СНСД-ови ексклузивни “браниоци српског суверенитета” оспоравали су легитимитет опозиционарима из РС у власти на нивоу БиХ, док се предсједник РС Милорад Додик нимало није либио да каже “да се не противи уласку Српске у НАТО, већ да се само залаже да народ изађе на референдум, као у другим земљама, и да се о томе изјасни”.

"НАТО није овдје без шансе, само ја нисам спреман да бланко дам своју подршку. Ако народ каже да треба потписати приступање том савезу, ја ћу потписати", рекао је Додик у мају 2015. године, шест година након што је предсједавајући Предсједништва БиХ Небојша Радмановић (СНСД) већ потписао и послао захтјев да БиХ постане дио Акционог плана за чланство у НАТО (МАП).

А онда је крајем 2018. године НАТО-а послао позив БиХ да им пошаље свој први национални годишњи програм (АНП) за активацију МАП-а.

Од тада су кадрови СНСД-а у институцијама БиХ усвојили неколико годишњих докумената под називом “Програм реформи БиХ”, почев од 2019. до 2025. године, који се шаљу у сједиште НАТО-а у оквиру активираног МАП-а.

Прокламовану “војну неутралност” РС/БиХ де фацто и де јуре гарантује НАТО, а Додик и његови искључиви “браниоци српског суверенитета” немају никакав проблем са тим све док, како кажу, БиХ није пуноправна чланица НАТО-а.

Но, имајући у виду отворено Додиково настојање да своју политику што више усклади са политиком администрације америчког предсједника Доналда Трампа - која не намјерава да демонтира НАТО, већ само да га реформише у правцу повећања учешћа у финансирању од стране сваког савезника са 5 одсто сопственог БДП-а - не би било необично да Додик у наредном периоду предложи и улазак РС/БиХ у НАТО, пошто са Трамповом администрацијом нешто истргује, наравно на наш рачун.

Шта?

Критичне минерале у РС већ је понудио за трговину, документи за МАП се редовно шаљу у НАТО, у НС РС је већ одустао од својих ранијих планова о враћању надлежности РС, а своју нову реторику је свео на синтагму “дејтонска самосталност РС”, ма шта то буде значило у његовом политичком дјеловању у наредном периоду.  

Додик, очито, сматра да за све што уради увијек има изборни легитимитет да буде искључиви “бранилац суверенитета српског народа”, неважно да ли је тај легитимитет тежак 200.000 или 400.00 гласова од укупно преко 1,2 милиона реистрованих бирача.

Наравно, вјероватно је да је тај милионски број пренадуван, али је интересантно да се нико ни из власти ни из опозиције у РС не упиње превише да убиједи ЦИК БиХ да коначно крене у ажурирање бирачког списка.

Можда ће у неком блиском времену то најприје учинити Додик, како би се бирачки списак “скратио” за број бирача који су преминули и преселили се у иностранство, не би ли појачао сопствени легитимитет када буде доносио одлуку о даљим политичким корацима РС према НАТО-у: ако, рецимо, са Трамповом администрацијом истргује добијање “дејтонске самосталности РС” у замјену за улазак РС/БиХ у НАТО?

(БН) Фото: БН