Благојевић о изјавама Сергеја Лаврова и Додика

Пише: ДР Милан Благојевић

Тврдњу о наводно досљедном поступању Русије и Путина према Републици Српској изрекао је Милорад Додик, а ону о наводном руском поштовању Дејтонског споразума изрекао је Сергеј Лавров у својству министра иностраних послова Русије, што су и један и други изјавили током њиховог састанка у Москви 9.9. ове године.

Но и Додик и Лавров су рекли неистину, јер је стварни однос Русије према Републици Српској и Дејтонском споразуму сасвим супротан од онога што овај двојац тврди.

Довољно је у том правцу изнијети само наредне чињенице.

Босна и Херцеговина је држава чланица УН којој Повеља УН гарантује суверенитет, који значи да само њене институције и нико други могу да владају Босном и Херцеговином и да доносе законе. Исто то прописује и члан 3 Устава БиХ, прописујући да су општа начела међународног права саставни дио правног поретка БиХ, чиме и Устав БиХ прописује да само институције БиХ могу да доносе њене законе. Повеља УН забрањује и да се над државом чланицом УН успоставља протекторат и та забрана је исто тако опште начело међународног права које је као такво такође саставни дио правног поретка БиХ, на основу члана 3 Устава БиХ.

Но, упркос свему наведеном Русија је у децембру 1997. у Бону као члан Вијећа за имплементацију мира у БиХ гласала за Бонске закључке тог вијећа, па тако и за то да ОХР противно Повељи УН и Уставу БиХ влада Босном и Херцеговином и да јој намеће своју вољу као закон.

То је необорива чињеница, против које Русија никада није устала, ни до данас. 

Јер, Русија никада није, а могла је и може још увијек, покренула процедуру у Генералној скупштини УН да та скупштина, у којој нико нема право вета, усвоји резолуцију којом се Међународном суду правде поставља правно питање: "Да ли Повеља УН дозвољава да се државом чланицом УН влада и управља на начин на који то ради ОХР над БиХ?".

Једноставно питање на које би Међународни суд правде у свом савјетодавном мишљењу тим поводом могао дати само један одговор, а то је да такво владање Повеља УН као највиши правни акт међународног права изричито забрањује свакоме, свакој другој држави појединачно или удруженој са другим државама, као и Организацији УН и свим њеним органима (Савјету безбједности УН, Генералној скупштини УН и свим другим органима).

Таква одлука Међународног суда правде била би у ствари забрана ОХР-у да влада Босном и Херцеговином и да јој намеће своју вољу као закон и значила би крај ОХР-а у облику какав смо имали до сада.

Нажалост, Русија то никада до данас није учинила нити ће. Умјесто тога, Русија у континуитету од Бонских закључака 1997. године па све до данас, најприје активно учествује у доношењу и спровођењу тих противправних закључака који су споразум о неоколонијалном владању ОХР-а државом чланицом УН, а од 2021. године Русија јалово посматра то неоколонијално владање, износећи с времена на вријеме неистину, попут неистине Сергеја Лаврова од 9.9. ове године, да Русија наводно поштује Дејтонски споразум.

Да се Русија заиста понаша на такав начин не би онда гласала за Бонске закључке 1997. којима је, са другим државама, рекла ОХР-у да може да влада Босном и Херцеговином као да је она колонија или протекторат, а не држава чланица УН, над којом такво владање забрањују и Повеља УН, и Устав БиХ, и Дејтонски споразум у цјелини. 

И не би Русија, да заиста поштује Дејтонски споразум, ћутала све ове године над тиранијом ОХР-а, већ би кроз Генералну скупштину УН покренула поступак пред Међународним судом правде, да се помоћу те институције коначно укине противправно владање ОХР-а над БиХ као државом чланицом УН.

Пише: ДР Милан Благојевић