Хрватица и Србин се завољели током рата у Вуковару

Жељка је 1992. године, у време када је у Вуковару беснео сурови рат, одлучила да следи своје срце. Иако хрватске националности, заљубила у Горана, Србина који је у то време био резервиста ЈНА. Имала је само 16 година када је породици саопштила да напушта Вуковар и да са њим одлази у Врање.

- Рат у Хрватској ми је променио живот. Горан је 1992. био на ратишту. Упознали смо се у мом селу. Три месеца смо се виђали, а када је дошло време да се врати у Србију, дошао је код мене и питао ме да ли желим да пођем с њим - започела је она причу о њиховој љубави.

Након тога, објаснила је да се пре коначне одлуке, консултовала са сестром и породицом.

- Пошто ми је требало мало времена да размислим, рекла сам му да иде и да ћу му се јавити кад одлучим. Консултовала сам се са сестром и мојима, али они нису желели да се мешају, рекли су ми да сама одлучим. За моје, Срби нису били други народ, сви смо били исти - рекла је она у емисији "Све за љубав" пре више од 10 година.

Са 16 година, ова жена је донела одлуку, а следила је искључиво своје срце.

- Решила сам да пристанем, волела сам Горана и желела сам да га заувек имам поред себе. Никад се нисам покајала што сам се удала за њега. Лепо се слажемо и волимо се као и пре 22 године када смо се упознали - рекла је она те 2014. године.

Како је рекла, у почетку су ипак имали проблема око прихватања, и то од стране Горанове породице. Додала је и да је породична имовина њеног супруга, наводно, неправедно подељена.

- Имали смо проблеме са његовом породицом, али ни то нас није раздвојило. Његови ме нису прихватили и када смо се узели, живели смо као подстанари у Врању. Горан и његов брат су остали без мајке још као мали и живот су наставили с оцем. Отац је увек био приврженији млађем сину и њему је преписао сву земљу.

Када су се вратили у Гораново село Црновце, он и Жељка су успели да саграде једну собицу на малом парчету земље. Том приликом рекла је да живе више него скромно.

<имг срц="/стораге/имагес/2024/10/12/386645/хрватица-и-србин-се-завољели-током-рата-у-вуковару-2.wебп" алт="" wидтх="1000" хеигхт="662" />

- Пошто је почело бомбардовање, одлучили смо да се вратимо у село. Нисмо имали право ни на кућу ни на свекрову земљу, али смо ипак саградили једну собицу, у којој и данас живимо. Мислили смо да проширимо мало, али не можемо да постигнемо јер сав новац до којег дођемо дајемо за децу и школу - објашњава она како живе.

- Живимо солидно, живот на селу није лак. Немамо своју земљу, али направили смо малу башту код комшије. Наша срећа је што смо заједно, са Гораном ми је лепо. Имамо петоро деце и боримо се за њих. Не смета нам ни што сви живимо у тој једној собици, згурамо се некако, тако смо навикли - каже она.

Најтежи тренутак у Жељкином животу је био када је од сестре сазнала да су јој родитељи умрли, а она их толико година није видела. Горан јој је, како је рекла у оквиру емисије "Све за љубав" пре 11 година, за ове 22 године био супруг, отац и пријатељ.

Сазнала да су јој родитељи умрли годинама касније...

- Мом супругу је веома тешко што није у могућности да нам приушти бољи живот, али ипак се труди на све начине. Извели смо децу на прави пут и због Горана и њих сам лакше поднела недостатак родитеља. Сву тугу сам задржавала у себи и све сам радила за добро деце и мужа - сигурна је Жељка.

Том приликом навела је и своје две неостварене жеље.

- Била сам много срећна када ме је сестра пронашла путем емисије „Све за љубав“. Ипак, највећи ударац за мене је било сазнање да ми је мајка умрла 2002. године, а отац 2007. Отишли су са овог света, а ја их нисам видела. У Вуковару сам била само једном, и то 1997. године, тада сам последњи пут видела своје родитеље. Често ми је и Горан говорио да му је жао што нисмо у могућности да посетимо моје да бих била потпуно срећна, желим само две ствари. Једна је да имам могућност да, када се ужелим, са целом породицом могу да посећујемо моје у Вуковару. Сада се чујемо само преко ћеркиног Фејсбука на телефону. Друга жеља ми је да моја породица има нормалан кров над главом. Моја деца нису захтевна, али осећам да им то дугујем - завршава Жељка.

(Еспресо) Фото: Профимедиа, Еспресо илустрација / Царл Педерсен / Аламy / Аламy / Профимедиа / Небојша Мандић