С ким ћу сада да плешем - болно је питање мајке

Мајка, која ради као продавачица у тржном центру у Петрињи, сазнала је да је њена дјевојчица страдала у земљотресу. Извукли су је из рушевина, дуго су покушавали да јој врате откуцаје срца, али помоћ јој није било.

А прије десетак дана, 22. децембра, Лаура је прославила 13. рођендан са пријатељима и породицом, уз торту, прегршт жеља и планова. Испод фотографије са тортом и рођенданским жељама на њеном Фејсбук профилу остављени су последњи поздрави – “Почивајте у миру, анђели”, пише Вечерњи.

Ученица основне школе која је вољела да плеше, најмлађа је од седам жртава земљотреса који је погодио Бановину и потресао цијелу Хрватску.

У страшном земљотресу у уторак живот су изгубили дјевојчица Лаура Ц. из Петриње, Фрањо и Марио Томић, Душан Булат, Миле Јурковић и Дарко Кожић из Мајских Пољана код Глине и Станко Зец из Жажине.

У Мајским Пољанама, селу близу Глине са око 200 становника, велика туга. Из сата у сат у уторак поподне и увече стизале су вијести о мртвима, чија су тијела спасиоци извлачили под циглама, дрвеним гредама и плочицама. Живот је изгубило пет мјештана, међу њима и отац и син.

Марио Томић био је полицајац у Казнено-поправном заводу у Глини, а његов отац Фрањо пензионер који је некада радио као домар у школи. Породица се преселила у ово сиромашно подручје средином 1990-их. Отац и син завршили су заједно када се срушио кров куће. Његова супруга и мајка су у то вријеме биле на послу. Двадесетогодишњи Дарко Кожић преминуо је у кући за коју је почетком године подигао кредит. Дошао је кући са посла и плафон му се срушио. Био је сам у кући.

Послије првог земљотреса у понедјељак, Душан Булат је добио помоћ, људи су му дали веш машину и шпорет, био је на списку за огријев, али их није добио. Туга је захватила и Жажину у општини Лекеник.

Туга је захватила и Жажину у општини Лекеник. Божидар Шкофач је са још четворо људи био у цркви Св. Никола и Вида. Међу њима је био и оргуљаш Станко Зец, који је имао око 76-77 година.

– Дошли смо да покупимо вриједније ствари на олтарима, попут везених покривача, и скинемо јасле. Оргуљаш Станко је отишао да орган покрије најлоном како би га заштитио од прашине. И у том тренутку се то догодило. Био је то ужасан ударац, видио сам како лустер виси са свода како пада, срушио се управо у том централном дијелу. Знао сам да ће се колапс проширити на ивице, па сам се брзо сакрио испод столића. Увукао сам се под њега и зачула се стравична бука и прашина. Сто је био покривен циглом и прашином, као и клупе. Пао је читав таван, остали су само зидови. Тројица колега су побјегли у сакристију и почели да нас зову. Одговорио сам, али Станко није. Од њега није било гласа, вјероватно је одмах умро. Позвали су хитну помоћ која је стигла за десетак минута.

– У међувремену је дотрчао човјек, отрчао бос, почео да помјера цигле и ослободио ме. Мислио сам да ми је нога сломљена, али није. Кад ме је покупио, могао бих да је згазим. Ускочио је неко други и извукли су ме из срушене цркве, дали ми воде. Срећом, имам само лакше повреде ногу и неколико модрица од ударања циглом по тијелу. Данас боли, јуче није. Важно је да је жива глава на рамену. Колега оргуљаш је, нажалост, отишао – рекао је Божидар, који је покојног Станка добро познавао.

– Водио сам црквени хор, а он је свирао. Има три сина и супругу. Био је веома ангажован у цркви као вјерник, увијек је помагао. Био је добар човјек – додаје Божидар Шкофач.

(Српскаинфо)